Da li je čovek u stanju da bude slobodan? Da li je napravljen u ropstvu i za ropstvo?
Radeći i istražujući ljudski sistem došla sam do energetske tvorevine unutar sistema, koju ću nazvati uporište.
Korenska struktura, pećina, koja nam daje osećaj sigurnosti, baze, dok sile igraju svoju igru. To nije realna tvorevina iz konkretnog života pa da možemo zaključiti da je to porodica, kuća, rutina. To je jedan duboko emotivni oslonac, iskreiran konstrukt, koji nas drži prizemljenim i neslobodnim u polju. Nastao prvenstveno kao produkt pogrešne, ograničavajuće postavke života na Zemlji, pa onda iz potreba i patologija izniklih iz takvog bivstvovanja, kombinacijom zadovoljavanja potreba/patologija i ideje o tome šta tačno nas čini srećnima.
Na ličnom planu, uporišta mogu biti proizvod i teških dogadjaja. Način da se spasemo i sačuvamo posle nekih značajnih dogadjaja u životu, gubitka bliskih osoba, način da u sebi nadoknadimo nemanje ili gubitak nečega elementarnog. Npr ljudska sloboda i ljudska ljubav su produkti uporišta, tuga može biti u uporištu… Raspon toga šta je sve sadržano u uporištu je ogroman. Ono sadrži fiktivno -bazične elemente istovremeno. Pa šta je za nas sloboda, duži ili kraći lanac, u odnosu na uporište. Meni je ugodno u pećini (ne kažem dobro ili loše, prijatno ili neprijatno!) ponekad ću malo izaći i eto je sloboda. Ljubav isto tako, fino, udobno, ugodno zračenje iz moje pećinice. Ja volim tu i tu osobu, ja volim potrebu koju mi ona zadovoljava, tj. koju mi zadovoljava nasladjivanje slikom te osobe koja je smestena u uporište (ili utočište, svejedno, u ovom slučaju uporište je i utočište).
Ovo je sve vrlo duboko, uopšte ne mora biti naslonjeno na fizičku realnost, kakvu vi poznajete. Prosto čovek je programibilno biće, može iskreirati energetski konstrukt i utemeljiti ga u svoj sistem. Ali je i uslovljeno biće, te je i rodjeno sa takvim tvorevinama, kroz iskustva predaka i ljudi bivstvujućih pre njega. To jeste stvarna, fizička konstrukcija, al naša nesvest nas sprečava da je detektujemo. Stvarna tvorevina, kroz čiju prizmu se seje iluzija. Ukorenjeni smo u iluziju.
Za punu slobodu, ljubav i slobodno kretanje, slobodnim stilom je potrebno, za početak, osloboditi se uporišta. A to je gotovo nemoguć proces za čoveka, u ovoj ovakvoj postavci. Momenat u duhovnom radu da čovek bude spreman i sposoban za ovakav zahvat je sasvim sigurno izvestan. Čovek nije stvoren za slobodu, ali sloboda nije utopija, moguće je dostići. Nije za svakog sloboda, a i nemaju svi potrebu da budu istinski slobodni, niti svest o tome da nisu slobodni.
Uporišta su svuda po telu, vezuju nas kao korenje, potrebe, duboke potrebe iz života i genetike, po kojima čovek odredjuje svoju stvarnost i ima iluziju o sreći, koja kroz vreme opada, pa kad se ogolimo shvatimo da je umesto nas želelo nešto drugo, a da smo stvarni mi ostali po strani!
Kad se izbije uporište nastaje progledavanje. To je momenat u kome shvatamo šta je to naša ljubav, šta je to naša lična potreba za seksom, za odredjenim partnerom, i tako dalje, kroz sve pore života pravimo retrospektivu iz potpuno drugačije pozicije. Šta su zapravo naše potrebe, odakle su došle, kako su nas uslovile! Oslobadjajuće iskustvo!, jer konačno imamo priliku da gledamo kroz drugačiju prizmu.
Uporište nije naša baza, niti je skup uporišta naš bazni sistem. Čovek je mnogo širi, bogatiji, raznovrsniji sistem, nažalost potpuno nesvestan sebe samog. Da bi bili slobodni treba da se ucelovimo u svoj našoj predivnoj različitosti, unutršnjoj i spoljašnjoj. Mi već imamo naše bazne elemente oko nas u našem neposrednom okruženju, u ljudima… Ali stalno ih amputiramo, maltretiramo se na jedan sumanuto-surov način, amputiramo sami svoje delove i svodimo se na neku ograničavajuću tvorevinu-ličnost. Al o tome kasnije…