Fokusirajmo se na najbliže okruženje i na temu „ogledala“.
Ako čoveka iz svog okruženja posmatramo kao ličnost, mi se ili konfrontiramo ili se sprijateljujemo sa tom ličnošću, mada će pre ili kasnije izbiti neko nezadovoljstvo.
Ličnost je jedna poprilično rigidna struktura koja je nastala i formirala se kroz život na osnovu izbora u datim momentima. Za ovu trenutnu formu života na Zemlji to je neminovnost. Ako posmatrate osobu kao ličnost, vi pravite ocenu, ocena pravi razdvajanje ili tolerisanje. Posmatrate čoveka iz okruženja i mislite ili izgovarate on je takav i takav i takav. To je čisto magijanje! Vi ga time smeštate u svojoj glavi na neko mesto i to mesto postaje jedina stvarnost za vaš odnos ili neodnos.
Ogledate se u njemu. Šta god zaključili o njemu vi već sadržite! Znači sve što mislite njemu, činite sebi.
Ulažete mnogo energije u formiranje slike i onda tu sliku i živite.
Opet neki drugi ljudi vama rade isto i od te uslovljenosti se dobija vaša ljuštura. Ličnost, ja sam to i to, takav sam.
Problem je sledeći. To je netačno. Ceo sistem čoveka je mnooooogo šira pojava. Stojim naspram čoveka i on mi se ne svidja, vidi ga kakav je… Mnogo volimo da karakterišemo druge ljude, a naročito bez njihovog znanja o tome, jer bez kalupa ni ne znamo da funkcionišemo. Postavimo čoveka u kalup, fijoku, eto, gotovo, problem rešen, razrešena misterija! Al obavezno je moj kalup bolji lepši i sadržajniji od svih drugih kalupa koje srećem. Ne zavaravajte se kalup je kalup, ograničavate se, unesrećujete se…
Šta mi zapravo time radimo. Mi držimo bič i direktno šibamo i zlostavljamo svoj deo, ako smo dovoljno vešti uspećemo i da ga amputiramo! Živi deo jedne celine! Postoje čitavi delovi koje nikako ne možemo svesno da prihvatimo jer smo mi takva i takva ličnost i tačka. To nismo mi! Taj čovek nije ja! I nije! Moje ja je opet neka ograničavajuća, ali neophodna struktura i bam evo ga rat. Gotovo, odneo je vrag šalu.
A da promenimo gledište! Čovek u mom životu je moj sopstveni kvalitet, koji traži integraciju, prihvatanje, odobravanje, a ne odbacivanje, amputaciju, iz toga izbija toliko nakaradnih odnosa da je to prestrašno.
Ja sadržim taj, takav kvalitet, ok ja ću sad da se ponašam ka odredjenom čoveku, koji takodje ima taj kvalitet, kao prema svom delu. To uopšte ne mora biti spoljna manifestacija, ovo o čemu pričam su duhovne kategorije. Ja iznutra prihvatam svoj kvalitet, bavim se njime, posvećujem mu pažnju. Ja tako prestajem da spletkarim sa dušom, prestajem da se ranjavam, ja radim sopstvenu integraciju i onda i JA postaje šire, u mogućnosti sam da se otvorim ka životu, da spoznajem. Otvara se druga dimenzija postojanja, koja nije romantizirano očekivanje svetlosti, raja, života u ljubavi itd, itd, nego se radi o uranjanju u duboku, intenzivnu realnost, ove ‘ravni akcije’ u kojoj živimo. Čujte, ti delovi uopšte nisu svi prijatni, ali su deo celine. Ono što smatramo negativnošću je zapravo nakaradna manifestacija, nekog potiskivanog, zlostavljanog kvaliteta. Kad se ucelovimo manifestacija naše celine postaje zaista prelepa.
Šta da radimo imamo problem sa roditeljem alkoholičarem npr. Njegova tama se manifestuje kroz alkoholizam, al u pitanju je ozbiljna tama. Kako da ja, koji sam bazično postavljen čovek, želim normalne stvari, udjem u tu tamu, da je integrišem… iza te tame je odredjen kvalitet koji treba integrisati, a odnos prema tami je dublja kategorija sa kojom čovek ne može da se izbori bez vodjstva kroz taj proces. Uranjanjem iza nakaradnosti odredjene pojave otvara se kvalitet koji je takodje sadržan u nama samima. Kada ga integrišemo dubokim prihvatanjem, umesto da ga potisnemo ili amputiramo ili ignorišemo na svesnom nivou, progledavamo na jedan profan i dubok način, ucelovljujemo se. Raznoliki smo, sadržimo sve i ništa. Pun krug! Integrišemo kvalitete polarnosti u sebe, van ljudskih kategorizacija dobra i zla, svetlosti i tame. Tamo gde se javlja tenzija u odnosima tu imamo problem sa prihvatanjem svojih delova. Sve su to prepreke do toga da shvatimo ko smo zaista. Jedna mnogo bogatija, interesantnija, intenzivnija, svesadržajna pojava, koja ima priliku da kroz sopstveno oslobodjenje manifestuje čudo!