Kad sam došla prvi put ispred sile moje stanje se meni činilo bezizlazno. Svi odnosi, sve opcije su već bile potrošene. Osećala sam se kao u maloj sobi u kojoj me zidovi stežu. Nisam imala izlaz. Nisam nalazila zadovoljstvo u odnosima, niti u poslu koji obavljam. Prilikom druženja sa ljudima konstantno sam čula neki glas koji me pitao šta ću ja ovde i govorio mi da ja ovde ne pripadam, onaj čuveni glas koji govori da ovo nije moj život. Često me obuzimala tuga zbog toga što nigde nisam pripadala. Nisam mogla da nađem svoje mesto pod suncem.

Čula sam od prijatelja da pomažeš ljudima da nađu izlaz radom sa energijama. U životu nisam pročitala ni jednu duhovnu knjigu niti sam imala predstavu o tome šta je duhovni rad. Moj izgovor za dolazak je bio mučan dugogodišnji odnos. Intuitivno sam znala da je to samo izgovor, a da je pravi razlog želja za slobodom. Moje biće je patilo u tim okolnostima. Sama sam više puta pokušavala da se izvučem i sve opcije su bile potrošene. Ništa mi nije ostalo, znala sam da ne mogu sama.

U meni je postojao nagon za slobodom. Svojim resursima nisam mogla da mu odgovorim. Na prvom susretu sam videla svetlost, lepotu i dašak života. Iako su prvi susreti bili telesno bolni, osećala sam se slobodnije.

Počela sam da osećam izbijanje u neki novi svet. Dobila sam kolorit, posle godina provedenih u crno belom, nemom filmu. Moj svet je postao pun boja, glasova, mirisa… Dobila sam komponentu koja mi je nedostajala. Dobila sa život. Promenila mi se percepcija, otvorila su mi se čula, proradili receptori, počela sam da osećam sebe i ljude oko sebe. Nešto živo je počelo da kuca u meni.

Jedini istinki poznat osećaj čoveku jeste strah. Čudno zvuči, ali kad bi čovek bio iskren ka sebi shvatio bi da je to istina. Nisam bila svesna svojih strahova dok nisam zaista počela da ronim po njima. Strah od samoće, egzistencije, odnosa…

Mislila sam da to imaju samo deca. Ja sam velika. Nemam ja to. Prevazišla sam dečije bolesti. Prošla sam mnogo u životu, bila svuda, upoznala mnogo ljudi. Ja se ne bojim! Čudo jedno koliko čovek zapravo ne poznaje sebe. Nepriznavanje postojanja straha ne znači po automatizmu da ga i nema. Leži duboko u nama i čini da pravimo grešku za greškom.
Svaki čovek misli da ga čini njegova  porodica, prijatelji , posao kojim se bavi. Zapravo retko ko sebe poznaje. Zašto pravi iznova i iznova iste poteze? Da li to uopšte primećuje? Ubaci se u svet gde zna kako će da funkcioniše i misli da se popeo na najviši vrh. Nažalost nije tako. Zapravo sve vreme juri svoj rep. Ta igra može da traje ceo život.

Sećam se svog prvog osvešćivanja na temu straha. Gurnuta sam u to bez ikakve najave i svesti o tome šta će mi se desiti. Isprva sam poricala da imam problem, jer ja se ničega ne plašim i nemam strahova. Naivno. Nakon toga sam danima razmišljala o tome. Da li se ja plašim? Neeee. Možda malo. Neeee, nemoguće. Usađen mi je crv sumnje u moj savršen sistem funkcionisanja. Kao kad vam neko usadi dobru ideju koja se vremenom rasplamsava. Nakon određene mentalne borbe sa samom sobom, stidno dolazim do priznavanja. Imam problem. Panika. Šta da radim? Kako da rešim? Da li je moguće? Padam u krevet, temperatura 39 stepeni. Progorevanje. Izgubila sam kontrolu nad sobom. Dok ležim imam hiljadu misli koje me uhode, svađam se sa sobom, bojim se. Strah me potpuno obuzeo. Propadam u sopstveni ambis. Mene niko ne razume, mislim u sebi. Nisam sposobna da funkcionišem kao do sada. A kako ću od sada? Dugo sam mislila da mi nema spasa.  Bila sam potpuno polomljena. Naterala sam sebe da ustanem. Kao da ponovo prohodavam, boli telo. Tu je bio samo početak…
Strahova je bilo mnogo…
Shvatila sam da ukoliko ne zasučem rukave neću nikada ni osetiti istinsku sreću, onu koja oblije svaki atom, jer kako će sreća doći do mene od toliko prepreka.