Kad sam došla prvi put ispred sile moje stanje se meni činilo bezizlazno. Svi odnosi, sve opcije su već bile potrošene. Osećala sam se kao u maloj sobi u kojoj me zidovi stežu. Nisam imala izlaz. Nisam nalazila zadovoljstvo u odnosima, niti u poslu koji obavljam. Prilikom druženja sa ljudima konstantno sam čula neki glas koji me pitao šta ću ja ovde i govorio mi da ja ovde ne pripadam, onaj čuveni glas koji govori da ovo nije moj život. Često me obuzimala tuga zbog toga što nigde nisam pripadala. Nisam mogla da nađem svoje mesto pod suncem.
Čula sam od prijatelja da pomažeš ljudima da nađu izlaz radom sa energijama. U životu nisam pročitala ni jednu duhovnu knjigu niti sam imala predstavu o tome šta je duhovni rad. Moj izgovor za dolazak je bio mučan dugogodišnji odnos. Intuitivno sam znala da je to samo izgovor, a da je pravi razlog želja za slobodom. Moje biće je patilo u tim okolnostima. Sama sam više puta pokušavala da se izvučem i sve opcije su bile potrošene. Ništa mi nije ostalo, znala sam da ne mogu sama.
U meni je postojao nagon za slobodom. Svojim resursima nisam mogla da mu odgovorim. Na prvom susretu sam videla svetlost, lepotu i dašak života. Iako su prvi susreti bili telesno bolni, osećala sam se slobodnije.
Počela sam da osećam izbijanje u neki novi svet. Dobila sam kolorit, posle godina provedenih u crno belom, nemom filmu. Moj svet je postao pun boja, glasova, mirisa… Dobila sam komponentu koja mi je nedostajala. Dobila sa život. Promenila mi se percepcija, otvorila su mi se čula, proradili receptori, počela sam da osećam sebe i ljude oko sebe. Nešto živo je počelo da kuca u meni.