Primer perfidnog cinizma će lepo oslikati situaciju. Programi dejstvuju u krugu uzroka i posledica u ovom svetu. Osećate se ugroženo, odmah ugrožavate. To je  besmislena igra ratovanja. Perfidni cinizam koji je uperen direktno na vas, je uperen na vas da vas obori i to se tendenciozno radi. Kada to raspoznate shvatićete prave neprijatelje ljudskosti. Doćićete do određene nakaradne svesnosti koja stoji iza takve vrste delovanja i otvoriće vam se saznanja o pravim neprijateljima ljudskosti. I pravi neprijatelji ljudskosti je zapravo prikačen za otrov u srcu. Ne postoji opravdanje. Nesvest ne može biti opravdanje za činjenje zla. Zlo se uvek čini svesno. Zato su  potrebne rekapitulacije da bismo uvideli mehanizme ili tragove zločina.

U pitanju zbog čega se neko poneo na određeni način leži  tajna koja se zove ljudski izbor.  Neko vas je povređivao uzgajajući vam otrov u srcu. On je davno postao zavistan od toga da bude maltretiran i onda vas podstiče tako što maltretirajući vas traži da i vi maltretirate njega. Uzrok, posledica, povređeni povređuje. Kada uđete u trag ovome, onda ćete moći da uhvatite tragove do sopstvenog srca i do momenata kada niste napravili izbor ka božanskom. U toj tananosti se krije tajna ljudskog izbora. Vas su povređivali, vi povređujete i onda se desi neki momenat u kome automatski vi krenete da povređujete, ali u tom momentu svaki čovek zna šta radi. Ne možemo govoriti o nesvesti! Izbor čoveka leži u opredeljenju ka božanskom u svakom trenutku života, nepristankom na učešće u zlu. Srčani prostor je prepun infekcija i otrova i to je opet bolna spoznaja pred kojom se ne može govoriti o nesvesti i vaditi se na neznanje.

Čovek treba da počne da živi u skladu sa svojom posebnošću, sa svojom božanstvenošću. Nepristajanjem da se bude taj koji će da povređuju zato što je povređen, otvara se prostor srca u koji se pušta božansko, to je takođe veoma bolan proces zbog rana koje čovek ima. Svaka ćelija u ljudskom telu pamti da je izmaltretirana, ispovređivana. Ne moraju to da budu otvorena zla. Kada se lukavstvom sprovodi zlo to je zapravo najgori oblik, najperfidniji oblik jer je potrebna inteligencija da biste shvatili o čemu se radi ili sačuvano srce pa da osetite šta se tu dešava, šta se radi iza kulisa. Probuđivanje podrazumeva rušenje kulisa, osvešćivanje realnosti ljudske egzistencije.

Odlomak iz knjige Oslobađanje I

Čovekov sistem može se zamisliti kao niz zgusnuti fajlova informacija na vremenskoj skali. Iz momenta prisutnosti u njega se  unose svetlosne informacije, svest se  širi i sistem se obuhvata iz epicentra. Kada čovek izađe iz prisutnosti, makar da ju je i za milisekund dostigao, on se vraća u stanje nesvesti, ali rasterećeniji. U trenucima svesti, fokusiranjem na kardinalne događaje,  moguće je povezati uzroke koje su do njih doveli. Tako je moguće osvestiti i niz posledica. Pomoću svesti obuhvataju se fajlovi iz prošlosti i simbolički dopremaju u sadašnji trenutak, koji je posledica pređašnjih uzroka. Magnetizam energetskih blokova je jak i čovek je opterećen. Međutim, svetlost u trenutku prisutnosti reprogramira taj fajl i raščvoruje sve uzročnike odjednom. Time se ne rasterećuje samo određeni događaj, već cela mreža informacija unutar sistema. Ljudski sistem je informaciona mreža i potrebno je osvestiti odakle joj pristižu informacije. To nikada nije samo jedan izvor. Treba krenuti od događaja koje čovek može da razume, tj. u kojima je bio prisutan. Većina ljudskog života provodi se u nesvesti,  nagomilavaju se problemi. Zato je potrebno obuhvatiti život svešću, pratiti vremenske linije do određenih vremenskih harmonika i osvešćivati momente nesvesti. Čovek već sadrži sve informacije o sopstvenom životu i u beskonačnom sad moguće je otvoriti celo informaciono polje. Da bi se osvetlio mračan rejon u sistemu, potrebno je da se u njega unese samo jedna kapljica svetlosti. Toliko malo je potrebno za reprogramiranje čvorišta. Kada se rejon osvetli, makar i u mili-sekundi, u njemu se uspostavlja energetski tok i ubrzava vreme sistema.

Ne postoji nikakva velika filozofija u vezi sa reprogramiranjem, za taj proces potrebna je samo prisutnost. Svakodnevnim vežbanjem prisutnosti širi se svest. Zbog prevelikog učvorenja nije moguće konstantno opstati u ovde i sad. Raščvoravanje blokova i širenje svesti je proces. Milisekunde svesti su veoma dragocene jer uneta svetlost čini mnogo za sistem. Život u sadašnjem trenutku direktno vodi u kontakt sa kosmičkom svešću. Tada čovek ima konstantan pristup životnoj sili. Takav čovek živi u ekspresiji ekstaze, u kontinuitetu svesti, u beskonačnom sad. Iz te tačke sve je moguće.

Sila koja stoji iza svega što se događa na trgovinsko- ratnom planu je magnetizam. Postoje plus i minus polariteti. Plan na kome se odvija život predstavlja jedno učvoreno kvantno polje. Čvorišta imaju minus polaritet i privlačenjem se mogu formirati njihovi grozdovi. Na taj način magnetizam negativnog polariteta postaje jači, ukorenjeniji u sistemu čoveka.

Magnetizam funkcioniše besprekorno i sva je sreća da tako funkcioniše, zato što je mogućnost da se čovek izvuče iz anomalije velika. Čim se polaritet magnetizma svešću preokrene u suprotnom smeru, izvlačenje iz anomalije postaje moguće.

Pozitivni polaritet vodi u smeru raščvoravanja polja. Postoje razni nivoi raščvoravanja i razni načini da se do njega dođe. Potrebno je raskrčiti prostor između čvorišta po kome bi mogao da se odvija smer pozitivnog polariteta. To se postiže postepenim raščvoravanjem informacija pomoću svesti. Svaki put kada se čovek oslobodi sujete, ega, arogancije, mržnje, zavisti, ljubomore bilo kakvog mraka unutar sebe, pozitivnom afirmacijom on se okreće ka pozitivnom polaritetu.

Negativni polaritet je informacija zarobljena u anomaliji, a pozitivni polaritet je slobodna svetlosna informacija koja se kreće svuda. Samim okretanjem ka ideji o povećanju svesti iz unutrašnjeg gledišta postaje jasno šta znači kosmički zakon. Jasno je šta je dobro, a šta loše za čoveka i koje su konsekvence za to. Današnji čovek je izgubio kompas za dobro i zlo u svom sistemu. Kada se nešto radi protiv kosmičkog zakona, odmah se ulazi u negativni polaritet i gubi se svetlost. S druge strane, kada se deluje u smeru pozitivnih ideja, ulazi se u dejstvo pozitivnog polariteta i privlače se pozitivne stvari u život.

Spomenuli ste da smo mi stalno u negativnom polaritetu, kako osvestiti situaciju i promeniti polaritet?

Biće je božanskog porekla što znači da unutar sebe ima znanja o tome šta je dobro i zlo, bar bi trebalo da su ona već usađena u čoveka, ali ako ih nema onda mora da ih nauči. Da se čovek obavesti o tome da ima biće i da se obavesti o tome šta je to dobro, a šta nije dobro ako već nema te repere unutar sebe. Ako nema repere unutar sebe onda je jako teško govoriti o probuđivanju.

Da li se mi rodimo sa određenim anomalijama?

Čovek se rađa učvoren. Ljudsko telo je puno informacija koje su prenete od strane predaka, a preci svoja čvorišta nisu raščvoravali, osim ukoliko se raščvoravanje nije dešavalo prinudno. Kroz razna životna iskustva i izazove se raslabljuje negativan magnetizam polja. Zato se događa da postoje pozitivne i negativne nasledne informacije.

Ako se tokom života raščvori polje jednog čoveka kako bi izgledali životi njegovih potomaka?

Životi njihovih potomaka bi bili oslobođeni određenih čvorišta i svakako bi se lakše kretali kroz materijalni plan, ali pošto postoji ukrštanje genetskih linija sigurno će imati unutar svog informacionog polja pakete informacija koje je potrebno raščvoriti. Ljudi se ne rađaju bez te vrste opterećenja. Ono može biti jače ili slabije u zavisnosti od života predaka.

Da li čovek, bez obzira na životna dela, može u jednom momentu da se preokrene?

Može, u tome jeste poenta zato što je veoma lako upravljati magnetizmom. Promenom stanja, osvešćivanjem toga šta je anomalija, već se stvari menjaju, već se formiraju privlačna dejstva pozitivnih efekata. Kada se čovek jednom okrene pozitivnom polaritetu ne mora da znači da će u njemu i ostati. Ljudi iskaču iz pozitivnog polaritete zbog sopstvenih anomalija te se opet vraćaju u tunele abortiranih mogućnosti i time gube svetlost. Stoga je ponovo potrebno pokretanje energije da bi se čovek vratio u poziivan tok sile.

Stanje čoveka u kalupu je nesvest, a u nekim slučajevima i koma. Plan je sačinjen tako da se navedeno stanje održava. Sa ekrana implanta uma, za održavanje stanja nesvesti, neprekidno se serviraju laži. Ljudi su pokoreni iluzijom. Uslovljeni su programima kontrole, koji agresivno napadaju čovekov sistem, te on pod pritiskom ispušta toksin koji se zove strah. U toksičnosti straha čovek čini korake koji ga još dublje vode u nesvest.
Život se odvija na kvantno spletenom planu u elektromagnetnom polju. To polje je programibilno tj. informaciono. Kvantna spletenost ili karma je rezultat učvorenosti informacija. Svetlost je informacija. Neometano kretanje svetlosti kroz polje je uspostavljanje toka. Otežano kretanje svetlosti je posledica spletenosti informacija u čvorišta polja. Na samom početku blokiran tok je nastao, nastankom prve anomalije. Anomalija je posledica dejstva koje je protivno zakonima kosmičke svesti. Magnetizam polja je takav da se dejstva privlače sličnim dejstvma. Otuda nagomilavanje anomalija u čvorišta ili sa druge strane uspostavljanje toka drugačijim dejstvima.

Ljudi su konstantno izloženi polju straha i distorzije, na koji način može da se izbori sa nakupljenom agresijom, panikom kojom smo preplavljeni sve vreme?
Ružne pojave koje su sastavni deo energetskog sistema čoveka, nastale pod uticajem anomalije je moguće pobediti svešću. Kada pojedinac u sebi uoči stanja ljutnje, straha, ljubomore, mržnje, sujete magnetizam zemaljskog plana ceo njegov sistem privlači ka vibracijama veoma sličnoj toj. Na taj način se informacije gomilaju i on ostaje zaglavljen u slepoj ulici loših stanja. Međutim, ako uz pomoć svesti okrene kormilo svog bića ka nečemu dobrom, smislenom magnetizam vuče ka sličnim vibracijama. Tako se pokreće energetski tok.

Život se odvija na kvantno spletenom planu u elektromagnetnom polju, to polje je programibilno.Da li se poljem može upravljati?
Magnetizam kao osnovna zakonitost zemaljskog plana nepogrešivo vuče ceo energetski sistem u određeni pravac. Dakle, ne može se reći da se poljem može upravljati, ali se može reći da se mogu očekivati određena stanja posle određenih radnji, tj. određena dela po kosmičkom zakonu odmah imaju posledicu. Ako postoji svest, pravac pozitivnog magnetizma je otkriven, tj. može se napraviti izbor ka božanskom. Tek iz stanja potpune svesti može se govoriti o manipulaciji poljem.

Da li spoljni uticaji zagađenje vazduha, vode itd. imaju uticaj na međućelisku komunikaciju kao i na informacije koje čovek može da primi i obradi?
Biološki okvir čoveka se već uveliko koristi kao eksperimentalni poligon. Danas je moguća manipulacija na mikro planu, a samim tim je moguće kreirati programe sve veće distorzije. Moguće je totalno urušavanje energetskog sistema preko određenog zračenja, otrova, energetske manipulacije itd. Na taj način se onemogućava osvešćivanje. Ovi faktori imaju najveći uticaj na početnim stadijumima procesa osvešćivanja. Čovek je veoma moćno biće, te i pored svih spoljašnjih uticaja može da se probudi. Zemaljski plan je programibilan i uz pomoć svesti i svetlosti je moguće reprogramirati telo, odnosno, generator. Distorzivnim atacima na ljude se zapravo uspostavlja kontrola. Kontrola se nažalost ne odnosi samo na generator već zalazi u duhovnu sferu. Cilj distorzije je zaključavanje čoveka do nivoa nemogućnosti komunikacije sa kosmičkom svešću. Limitiranje slobode, ograničenje pristupu znanjima, život u laži predstavljaju veoma opasne okvire u kojima se zli umovi bave kontrolom svesti. Međutim, čovek je božanskog porekla i poznato je mnogo primera samoiscelenja, života od svetlosti, van sistema, probuđivanja, te se rat tog tipa ne može dobiti od strane bolesnih umova.

Mi se međusobno ne razumemo jer svako je zatvoren u svoj matriks. Suštinski se ne razumemo, razvijamo se kroz konflikt, bol. Ok. Do ovoga smo došli u današnjem vremenu. Mnogi itelektualci, uključujući i naše fenomenalne intelektualne pojave, su sabrali svetska znanja i učinili vam ih dostupnim. Svima (ko promišlja život) je jasno da živimo po akvarijumima matriksa, da ljubav ne postoji u praksi, da zapravo živimo u ratu, zatrovanosti, protivčovečnoj civilizaciji itd.

Takođe, živimo u fantastičnom vremenu u kome je evidentno da informacije kruže brže, da su znanja dostupna, da se dele itd. Znači intelektualno su stvari postavljene. Sad u ovom momentu je ključno da krenemo dalje iz mentalnog kruga. Da ljudi shvate šta sve postoji u ovom svetu, da počnu da primenjuju znanja. Ne možemo se predati zlu koje nas okružuje u vidu otrova, zračenja, neracionalnog korišćenja tehnologije, farmakomafije, bolesnih ideja koje nam se implantiraju. Primer, majka rađa svoju unuku, svom sinu geju, smućkanu u laboratoriji od njegovog spermatozoida i jajašca partnerove sestre!!! Ne može me niko ubediti posle svega što vidim i znam da je cirkus u kom živimo normalan, da je reč o „civilizacijskom napretku“, a ne o teškoj boleštini.

Nije nas Bog stvorio ovakvima. Nisu stvari gotove i tu da ih mi samo progutamo. Ljudski kapacitet je mnogooooo veći. Finotvarni univerzum je živ, samospoznajan, kreativan… Nema tajni, nema inicijacija, to je samo put otkrivanja. Postoji božanska inicijacija koju otkrivamo za života. Ako ste izvor izbićete. Živimo uronjeni u kreaciju. Naša nesvest je naš najveći neprijatelj! Ajmo da razvijamo receptore srca, u ovom kontaminiranom svetu, život jedino naša svest može spasti. Kad imate svest stvarnost se otvara, čula se otvaraju, upadate u tok sile, osetite stvarnost, osetite ljude, osetite situacije NEPOSREDNO. Možete znanja dobijati neposredno iz polja. Onda vam nisu potrebni „prevodioci“ za život. Ne treba vam niko da vam govori šta je dobro, šta ne, da se nekritički kljukate svime što vam se servira. Bukvalno svaki prosečan čovek sa suštinom (dušom), može da se osposobi da živi u frekvenciji ljubavi. Možemo se osvestiti i izaći ZA NAŠEG ŽIVOTA izvan matriksa.

Za početak budite buntovnici, van sistema, odupirite se zlu. Mi u Srbiji odlično znamo šta to znači. Znamo gde smo, idemo dalje. Rapidno raste broj obolelih od raznih bolesti. Informišite se, raste zlo, ali raste i svest, postoje rešenja. Mi smo kosmička bića, kosmički mehanizmi, svetlosna bića, koja svojim unapređivanjem unapređuju sve oko sebe.

Šta znači pustiti, otpustiti? Kad se držite nečega, neke emocije, stanja, sećanja, patite, iznosite sebi i prijateljima teorije i teorije o tome zašto je nešto, pa vam neko kaže ej pusti to, što to da držiš više, trujete, vi uglavnom ne možete da shvatite šta to zapravo znači i kako se to puštaju stvari.
Danas ću govoriti o apstinenciji kojom bi trebali da stavite um na njegovo mesto, uspostavite kontrolu i sprečite ga da pravi konekcije. Dakle reč je o apstinenciji uma od pravljenja konekcija. Mozak je organ u telu, koji obavlja svoju funkciju. Zašto mu onda dajemo toliku prednost u odnosu na sve drugo, čak toliku da je zagospodario u potpunosti. Prosto dopuštamo da nas opsedaju misli, da se transliramo u nekakve zamagljene svetove, nadograđenih sećanja, mašte, noćnih mora, u prevodu, nosi nas um gde mu volja. Za taj proces je, na sve, prikačeno zadovoljstvo ili jaki nadražaji, pa smo mu totalno prepušteni.
Apstinencija od konekcija znači kad ste u nekom stanju, a vi krenete da listate fajlove po mozgu da bi našli objašnjenje, ne radite to! Pojačavajte svest vraćajući se u SAD i OVDE. Time će konekcije nestajati, a vi ćete imati priliku da uočite prave istinite razloge sopstvenog stanja. Taj proces uspostavljanja kontrole nad umom je veoma težak za spavače, al opet je tako jednostavano rešenje za odbacivanje svih prekomplikovanih konekcija uma i njihovih posledica na nas.

Prošlost je, zapravo, u ovom trenutku, kolekcija mrtvih fajlova. Događaji, ljudi, iskustva iz prošlosti su imali svoj život, naboj i energiju u trenutku u kom su se događali. Uticaj na ceo sistem, dobar ili loš se odigrao tad, u tom trenutku. Kad kažem da prošlost ne postoji, šta to zapravo znači. Ako posmatramo prošlost kao kolekciju mrtvih fajlova, koji se skladište svakog trena koji je prošao, u neku biblioteku, onda oni za nas postoje samo ako se na njih vraćamo kroz sećanja. Listamo određene fajlove, znači sećamo se. Ali u našoj realnosti sadašnjeg trenutka mi zapravo sećajući se tonemo u nesvest, prekrivamo sadašnji trenutak. Za ceo taj proces su vezane razne emocije/stanja, zadovoljstvo, nelagoda, strah…, jer ih realno osećamo dok tonemo u prošlost. Zašto se one javljaju? Prikačene su za nas konekcijama uma, sećamo se, um šalje impulse i naše telo ponovo reaguje. To je proces bukvalno sličan uzimanju nekih psihoaktivnih supstanci da bi pobudili neke nadražaje, doživeli nešto.
Sa druge strane vreme postoji samo kao SAD. Dakle, cela naša životna postavka, sve što smo prošli i što ćemo proći je u SAD. Kad uplivamo uz pomoć svesti u SAD život zaista postaje živ!!! Protok životodarne sile je tad direktan, izvoran. Nema većeg nadražaja od BITI ŽIV!

Mi predstavljamo jedan savršen energetski sistem ispod dimne zavese iluzije uma. Taj sistem zbog naše kompletne nesvesti funkcioniše tako reći bez nas. Svaki dan prolazimo kroz neka stanja, ulazimo u neke relacije sa okruženjem i naš sistem reaguje. Energija se akumulira ili prazni jer naš sistem teži balansu, a u balansu nije nikad! Razlozi disbalansa su razni počev od vazduha koji udišemo, raznih agenasa iz hrane, vode, navika, stresa, praktično od sveopštih uslova života, prirode ove ravni itd. Kada se npr. dešava da se napravi višak energije ili određeni čep nagomilane energije počne da nas blokira, blokira naše organe itd, mi tada imamo potrebu da izbacimo višak aktivnošću, vikom, agresijom…ili nam sam blok stvara nervozu, nelagodnost pa tražimo izlaz u nekoj vrsti otpuštanja stresa. Međutim to našem mozgu nije dovoljno pa počinje da pravi konekcije sa prošlošću, događajima, željama, ljudima itd. i zapravo nas uvodi u proces traženje objekta, takozvanog razloga za pražnjenje. Pa se kaobojagi praznimo sa valjanim razlogom na nekoga. Koja iluzija! Kada imamo manjak energije negde, rupu koju treba popuniti, na isti način naš um pravi konekcije sa potrebama, na taj način smo „priterani“ da se slepimo za nekoga da bi nadomestili ili mu uzeli energiju koja nam je potrebna. Pa kaobojagi ludujemo za nekim, volimo nekoga, želimo nekoga. Opet iluzija! Naš um neprestano traži konekcije! Stanja su potpuno normalna pojava za dinamički energetski sistem s obzirom na uslove u kojima postoji. Potpuno je prirodno da ako ste pali ispoštujete svoje stanje ili ako ste skočili, takođe. Stvoreni smo savršeni, zapravo svaka postavka je savršena, ona se krivi iluzijom, krivi se nesvešću, krivi se mentalnim lepljenjem određenih pojava na određena stanja, koja suštinski nisu povezana. Prošlost ne postoji, kao ni budućnost. Prošlost je samo niz mrtvih fajlova, kojima mi dajemo energiju uz pomoć konekcija uma. Samo uz povećanje svesti možemo uočiti stvarnost kakva zaista jeste, neobojenu iluzijom, možemo spoznati prirodu ove ravni, sopstvenu prirodu, mehanizme po kojima funkcionišemo, ustrojstvo svemira i naučiti da živimo u skladu sa sobom i okruženjem.

Ne očekujete valjda da idete putem oslobodjenja, a da se baš ništa u životu ne promeni, da nijedan vaš životni okvir ne promeni formu ili da potpuno ne nestane?
Oslobodjenje, šta je to? Vi ste život, plod tajanstvene kreacije, koji prirodno treba da izbije, doživi, iskusi kroz manifestaciju. Vi ste originalna, jedinstvena manifestacija sile! Izvor nesreća na ovoj ravni je nesvest o postojanju suštine. Situacija je sledeća, život koji imate, nije život koji želite. Manifestacija suštine se nije dogodila, ono što se manifestuje je lažno i nakaradno i nema veze sa stvarnim potrebama vašeg bića.

„Služim život na Zemlji“. Kakva rečenica, koliko tačna!… Pa mi smo navikli da pravimo sebi zatvor svugde, jer ga nosimo sa sobom. Robija! Neću da se upuštam u oslikavanje robije to je veoma kompleksna tema.
Trenutni vaši okviri su posledica uslovljavanja.
Okvir je zapravo ram u kome se krećemo kroz život, kroz svaki dan, od trenutka kad ustanemo ujutro. Čoveku je potreban okvir, potrebno je da nadje smisao i lepotu u svakom danu, u kreativnoj manifestaciji suštine i odgovarajućem okviru za tu svrhu. Okvir za manifestaciju suštine DA! Pa svi imamo neke funkcije, zvanja, nečim se bavimo, manifestujemo se… Problem je u nakaradnosti „realnosti“ u kojoj živimo, koja je nastala iz neznanja! Kodovi koji seju nesreću kruže u nedogled. Manifestuju se patologije, nakaradni, iskrivljeni kvaliteti, zadovoljavaju se patološke potrebe…
Ovaj život može da bude drugačiji od toga!!!

Okvir radnog mesta npr, radite u kolektivu, posmatrate kolege zaključujete nešto sami, delite, oduzimate, kalkulišete, ovaj je ovakav, ovaj je ovakav, amputacija na delu, povlačite se, postajete izolovana jedinica, ako nadjete jednu osobu koju tolerišete vau sreća… za to vreme o vama isto kolege nešto zaključuju, opet iza vaših ledja… pa vi čak ni tudje postupke više ne komentarišete lično, nego iza zavese sa tom jednom osobom. Trpite! I eto robije, svaki dan osam sati pakla predrasuda, pogrešnih zaključaka, nakaradnih odnosa, laži, trpljenja, zlostavljanja. Pa vi ste prestali i da komunicirate sa kolegama, a ispod žita kulja pakao od emocija, sevaju stanja, nezadovoljstvo, bes i kad izadjete sa posla šta onda… Onda ste toliko frustrirani da vam jedino ostaje da odete negde da se izvičete, ispraznite. Al šta se prazni, samo naboj, ništa se ne rešava, nakaradnost je tu svaki dan. Pri tom ta frustracija koja se prazni uglavnom ide na pogrešnu adresu, nekom ko nema veze sa vašom situacijom na poslu.

Nije problem okvir već sve unutar njega. I prvi impuls koji se javlja kad krene oslobadjanje suštine je destrukcija okvira. Uništiti sve u čemu sam do sad bio. Ništa ne valja! To nije tačno! Opet ponavljam nije problem okvir, već ako je unutar okvira sve ustajalo, stagnira tj. ostajete u nečemu što ste prevazišli, što vam pravi teret u životu, onda je ostao graničnik da drži nešto nefunkcionalno u funkciji.
Postoje razni okviri. Neki su itekako funkcionalni i potrebni, uobličuju nešto još uvek živo, nešto što ima naboj, energiju, živ sadržaj… A neki su mrtvi ramovi, mrtvih spona, bez trunke života i naboja. Tek kada je reč o mrtvoj strukturi, koja sigurno kao infekcija zombira vaše delove, uzima vam energiju neophodnu za život, crpi vas… tek tad se primenjuje dezintegracija. Stari deo, stara forma je spremna za reciklažu! Sve u svrhu oslobodjenja. I na mesto starog rama, dolazi novi, koji vas zadovoljava više iznutra pa tu i ima mesta životu, pa kad taj prevazidjete dolazi sledeći itd…

Ako ste zadovoljni poslom koji obavljate, pronašli ste se u profesiji, ona vas zadovoljava. U kolektivu u kom radite ste podržani da obavljate posao koji vas čini srećnim, ali ste nezadovoljni medjuljudskim odnosima npr, tada nije potrebno menjati okvir, već svoj lični odnos ka sebi kroz ljude koji vas okružuju. Tada će nastupiti lična transformacija i transformacija kolektiva, ozdravljenje. Sa druge strane ako u tom kolektivu sve izostaje, sve vam se zatvara i nema nikakvog magnetizma, onda rušite okvir, idite dalje. Pratite dinamiku sile!

Dakle, ne možete ići putem oslobodjenja i očekivati da se ništa neće prometiti! Sve će se promeniti toliko duboko da to možemo uporediti sa revolucijom. I u tom procesu okviri će se menjati, iznalaziti nove oblike, u skladu sa sve istinitijom i dubljom manifestacijom vaše suštine. Nema mesta za strah, vi već znate da nešto nije u redu, čim tražite… Transformacija ne može da prodje bez promena. Ovo je dinamično polje, mi smo dinamične pojave. Ništa na ovom svetu nije čvrsto, pa čak i ono što izgleda tako, sve je zapravo živa struktura vibracija, niti koje drži na okupu tajanstveni magnetizam. Predivna igra sila!

Fokusirajmo se na najbliže okruženje i na temu „ogledala“.
Ako čoveka iz svog okruženja posmatramo kao ličnost, mi se ili konfrontiramo ili se sprijateljujemo sa tom ličnošću, mada će pre ili kasnije izbiti neko nezadovoljstvo.
Ličnost je jedna poprilično rigidna struktura koja je nastala i formirala se kroz život na osnovu izbora u datim momentima. Za ovu trenutnu formu života na Zemlji to je neminovnost. Ako posmatrate osobu kao ličnost, vi pravite ocenu, ocena pravi razdvajanje ili tolerisanje. Posmatrate čoveka iz okruženja i mislite ili izgovarate on je takav i takav i takav. To je čisto magijanje! Vi ga time smeštate u svojoj glavi na neko mesto i to mesto postaje jedina stvarnost za vaš odnos ili neodnos.

Ogledate se u njemu. Šta god zaključili o njemu vi već sadržite! Znači sve što mislite njemu, činite sebi.

Ulažete mnogo energije u formiranje slike i onda tu sliku i živite.
Opet neki drugi ljudi vama rade isto i od te uslovljenosti se dobija vaša ljuštura. Ličnost, ja sam to i to, takav sam.
Problem je sledeći. To je netačno. Ceo sistem čoveka je mnooooogo šira pojava. Stojim naspram čoveka i on mi se ne svidja, vidi ga kakav je… Mnogo volimo da karakterišemo druge ljude, a naročito bez njihovog znanja o tome, jer bez kalupa ni ne znamo da funkcionišemo. Postavimo čoveka u kalup, fijoku, eto, gotovo, problem rešen, razrešena misterija! Al obavezno je moj kalup bolji lepši i sadržajniji od svih drugih kalupa koje srećem. Ne zavaravajte se kalup je kalup, ograničavate se, unesrećujete se…
Šta mi zapravo time radimo. Mi držimo bič i direktno šibamo i zlostavljamo svoj deo, ako smo dovoljno vešti uspećemo i da ga amputiramo! Živi deo jedne celine! Postoje čitavi delovi koje nikako ne možemo svesno da prihvatimo jer smo mi takva i takva ličnost i tačka. To nismo mi! Taj čovek nije ja! I nije! Moje ja je opet neka ograničavajuća, ali neophodna struktura i bam evo ga rat. Gotovo, odneo je vrag šalu.

A da promenimo gledište! Čovek u mom životu je moj sopstveni kvalitet, koji traži integraciju, prihvatanje, odobravanje, a ne odbacivanje, amputaciju, iz toga izbija toliko nakaradnih odnosa da je to prestrašno.
Ja sadržim taj, takav kvalitet, ok ja ću sad da se ponašam ka odredjenom čoveku, koji takodje ima taj kvalitet, kao prema svom delu. To uopšte ne mora biti spoljna manifestacija, ovo o čemu pričam su duhovne kategorije. Ja iznutra prihvatam svoj kvalitet, bavim se njime, posvećujem mu pažnju. Ja tako prestajem da spletkarim sa dušom, prestajem da se ranjavam, ja radim sopstvenu integraciju i onda i JA postaje šire, u mogućnosti sam da se otvorim ka životu, da spoznajem. Otvara se druga dimenzija postojanja, koja nije romantizirano očekivanje svetlosti, raja, života u ljubavi itd, itd, nego se radi o uranjanju u duboku, intenzivnu realnost, ove ‘ravni akcije’ u kojoj živimo. Čujte, ti delovi uopšte nisu svi prijatni, ali su deo celine. Ono što smatramo negativnošću je zapravo nakaradna manifestacija, nekog potiskivanog, zlostavljanog kvaliteta. Kad se ucelovimo manifestacija naše celine postaje zaista prelepa.

Šta da radimo imamo problem sa roditeljem alkoholičarem npr. Njegova tama se manifestuje kroz alkoholizam, al u pitanju je ozbiljna tama. Kako da ja, koji sam bazično postavljen čovek, želim normalne stvari, udjem u tu tamu, da je integrišem… iza te tame je odredjen kvalitet koji treba integrisati, a odnos prema tami je dublja kategorija sa kojom čovek ne može da se izbori bez vodjstva kroz taj proces. Uranjanjem iza nakaradnosti odredjene pojave otvara se kvalitet koji je takodje sadržan u nama samima. Kada ga integrišemo dubokim prihvatanjem, umesto da ga potisnemo ili amputiramo ili ignorišemo na svesnom nivou, progledavamo na jedan profan i dubok način, ucelovljujemo se. Raznoliki smo, sadržimo sve i ništa. Pun krug! Integrišemo kvalitete polarnosti u sebe, van ljudskih kategorizacija dobra i zla, svetlosti i tame. Tamo gde se javlja tenzija u odnosima tu imamo problem sa prihvatanjem svojih delova. Sve su to prepreke do toga da shvatimo ko smo zaista. Jedna mnogo bogatija, interesantnija, intenzivnija, svesadržajna pojava, koja ima priliku da kroz sopstveno oslobodjenje manifestuje čudo!

Da li je čovek u stanju da bude slobodan? Da li je napravljen u ropstvu i za ropstvo?

Radeći i istražujući ljudski sistem došla sam do energetske tvorevine unutar sistema, koju ću nazvati uporište.
Korenska struktura, pećina, koja nam daje osećaj sigurnosti, baze, dok sile igraju svoju igru. To nije realna tvorevina iz konkretnog života pa da možemo zaključiti da je to porodica, kuća, rutina. To je jedan duboko emotivni oslonac, iskreiran konstrukt, koji nas drži prizemljenim i neslobodnim u polju. Nastao prvenstveno kao produkt pogrešne, ograničavajuće postavke života na Zemlji, pa onda iz potreba i patologija izniklih iz takvog bivstvovanja, kombinacijom zadovoljavanja potreba/patologija i ideje o tome šta tačno nas čini srećnima.

Na ličnom planu, uporišta mogu biti proizvod i teških dogadjaja. Način da se spasemo i sačuvamo posle nekih značajnih dogadjaja u životu, gubitka bliskih osoba, način da u sebi nadoknadimo nemanje ili gubitak nečega elementarnog. Npr ljudska sloboda i ljudska ljubav su produkti uporišta, tuga može biti u uporištu… Raspon toga šta je sve sadržano u uporištu je ogroman. Ono sadrži fiktivno -bazične elemente istovremeno. Pa šta je za nas sloboda, duži ili kraći lanac, u odnosu na uporište. Meni je ugodno u pećini (ne kažem dobro ili loše, prijatno ili neprijatno!) ponekad ću malo izaći i eto je sloboda. Ljubav isto tako, fino, udobno, ugodno zračenje iz moje pećinice. Ja volim tu i tu osobu, ja volim potrebu koju mi ona zadovoljava, tj. koju mi zadovoljava nasladjivanje slikom te osobe koja je smestena u uporište (ili utočište, svejedno, u ovom slučaju uporište je i utočište).

Ovo je sve vrlo duboko, uopšte ne mora biti naslonjeno na fizičku realnost, kakvu vi poznajete. Prosto čovek je programibilno biće, može iskreirati energetski konstrukt i utemeljiti ga u svoj sistem. Ali je i uslovljeno biće, te je i rodjeno sa takvim tvorevinama, kroz iskustva predaka i ljudi bivstvujućih pre njega. To jeste stvarna, fizička konstrukcija, al naša nesvest nas sprečava da je detektujemo. Stvarna tvorevina, kroz čiju prizmu se seje iluzija. Ukorenjeni smo u iluziju.

Za punu slobodu, ljubav i slobodno kretanje, slobodnim stilom je potrebno, za početak, osloboditi se uporišta. A to je gotovo nemoguć proces za čoveka, u ovoj ovakvoj postavci. Momenat u duhovnom radu da čovek bude spreman i sposoban za ovakav zahvat je sasvim sigurno izvestan. Čovek nije stvoren za slobodu, ali sloboda nije utopija, moguće je dostići. Nije za svakog sloboda, a i nemaju svi potrebu da budu istinski slobodni, niti svest o tome da nisu slobodni.

Uporišta su svuda po telu, vezuju nas kao korenje, potrebe, duboke potrebe iz života i genetike, po kojima čovek odredjuje svoju stvarnost i ima iluziju o sreći, koja kroz vreme opada, pa kad se ogolimo shvatimo da je umesto nas želelo nešto drugo, a da smo stvarni mi ostali po strani!

Kad se izbije uporište nastaje progledavanje. To je momenat u kome shvatamo šta je to naša ljubav, šta je to naša lična potreba za seksom, za odredjenim partnerom, i tako dalje, kroz sve pore života pravimo retrospektivu iz potpuno drugačije pozicije. Šta su zapravo naše potrebe, odakle su došle, kako su nas uslovile! Oslobadjajuće iskustvo!, jer konačno imamo priliku da gledamo kroz drugačiju prizmu.

Uporište nije naša baza, niti je skup uporišta naš bazni sistem. Čovek je mnogo širi, bogatiji, raznovrsniji sistem, nažalost potpuno nesvestan sebe samog. Da bi bili slobodni treba da se ucelovimo u svoj našoj predivnoj različitosti, unutršnjoj i spoljašnjoj. Mi već imamo naše bazne elemente oko nas u našem neposrednom okruženju, u ljudima… Ali stalno ih amputiramo, maltretiramo se na jedan sumanuto-surov način, amputiramo sami svoje delove i svodimo se na neku ograničavajuću tvorevinu-ličnost. Al o tome kasnije…

Svako od nas ima svoju specificnu strukturu sastavljenu od elemenata prirode. Vatrena, vodena, zemljana, vazdušna, kombinacije elemanata koje se prepliću u nama. Pošto živimo nezdravo i po nekim kodovima i programima koji uglavnom nemaju smisla, pokušavamo ceo život sebe da uklopimo u nešto. Svi nam govore da mi nismo samo telo i nekako ga i zanemarujemo, ignorišemo. Setimo se da se pozabavimo telom tek kad osetimo neki bol. Kad kažem telo, zapravo mislim na fizičko telo, mentalno telo i energiju koja čini posudu ili telesni sistem čoveka. Ako on nije nabaždaren kako treba, kako da očekujemo sponu sa našim nefizičkim telima. Šta to znači? Nekako od malena nas svi teraju da uvek budemo srećni, ako nismo srećni nešto nije u redu. Sreća je samo jedno od osnovnih stanja i nije ni prirodno da budemo non stop samo u jednom stanju. Zadovoljstvo je posledica življenja u skladu sa sobom. Za početak, življenja sa svojom strukturom. Npr, ako je struktura pretežno vodena, voda ima razna stanja, teče, stoji, ledi se, besni kao cunami, talasa itd. Kada bi čovek naučio da živi svako to stanje bez da se bori sa njim, to bi bila prava stvar. Da nauči da surfuje, da se šalta po stanjima, da ga ona ne uznemiravaju, da upozna prirodu svoje strukture… Sad stiže depresija, pa evo je tuga, pa stiže hladnoća, pa bes kao cunami, pa žuborenje, zadovoljstvo, pa talasi…, sve je promenljivo sve se kreće. Pogledajte prirodu, sile prirode, sve je dinamično, živo, različito. Zašto svaki put kad upadnemo u neko stanje mi pokušavamo da ga rešimo, nekako. Veštački se umrtvljujemo, umirujemo… Umesto da pustimo stanje da ga prirodno smeni drugo, pa treće itd. Zašto bismo sudili o bilo kom stanju, ocenjivali ga, zašto ne bi samo bili u njemu bez ocene, samo biti!

Mi smo infantilna civilizacija, mi još ni ne znamo da živimo sa svojim strukturama, sa onim od čega smo satkani, svaki pedalj našeg tela ćemo vratiti Zemlji, pošto smo ga od nje i dobili. A ništa ne znamo suštinski o njemu i o njegovim tajnama. Za početak je dovoljno osvestiti svoju strukturu i biti uskladjen sa njom, da bi se bavili svojom suštinom! Tako da ćemo kroz prolaz kroz stanja, kao po radio stanicama, finim tjuningom pronaći pravu stvar!!!
Ovakvu praksu treba početi od malena, upoznavati decu sa pravim znanjima o svojoj strukturi. Da nauče da ne ocenjuju, ništa nije bolje ili lošije samo je drugačije, da nauče da vole sebe takvi kakvi su, da se nose sa dinamikom života, da se ne plaše sebe, da im svako njihovo stanje ne deluje kao nenormalnost koju treba popraviti, nego da žive pun život.

Rodjenje,…,smrt. Izmedju toga okovi sudbine i karme. Da li je realnost dovoljna? Reč život za mene ima duboki smisao. Surfovanje i ronjenje, priključivanje, ispijanje sokova iz jedinstvenih, neponovljivih trenutka, jedna punoća, koja se postiže prisustvom, svesnošću. Svesnost otvara vrata polju sile. Postići budnost to je ratnicki poduhvat. Svakodnevna borba, boriti se za budnost, za ovde i sad, za prisutnost, kad nas sve vraća u teške okove realnosti, matriksa, karme, zatvora, oganičenja. A sve što treba je Izbiti! Izbiti, simbolično, dva metra iznad glave u svet duha. Izbiti svom snagom, učiniti gigantski napor i skočiti! Naučiti ispijati bar kapljice života. Posle jedne nećete moći da stanete. Hteće još! Setićete se, prizvaćete negde duboko iz sebe, poznat osećaj! To je život, hoćete ga još i još i još. Svako iskustvo ako je ovde i sad je direktan ulazak u polje sile. Direktan kontakt sa životom. Neposredan. Neponovljiv. Sve je život, svaki momenat živ. Ja sam život. Ti si život…Trenutna manifestacija, odredjena forma iz okeana sile. Iskočila je još jedna pojavnost na površinu. Sve je povezano!
Prvi impuls, duboko dum dum, koje izbija na površinu, je osvešćivanje nagona za slobodom. „Ovo nije moj život!“, ovaj partner, posao, roditelji, okolnosti… sve je pogrešno… Posle prvog impulsa sledi borba za sebe, za svoj život. Teoretski jasnost slike, kristalno pojimanje igre sila se dešava u trenutku, ali se dešava kroz proces. Priključenje u trenutku! Pa se izgubimo, zaboravimo, zamaje nas nešto, uronimo u unutrašnji dijalog, u projekcije, planove, sećanja, snove, želje… Pa se opet vratimo … udah, izdah… ovde, sad. I u krug. Borba se nastavlja! Može se desti budnost pa tek onda da usledi nameštanje „glave“, promena mentalne strukture. Proces!

Sreća nije nešto što možemo ujuriti ili postići nekim sredstvima, kao ni ljubav. To je stanje koje dolazi iz priključenja na silu, izvor života. Dovoljno je priključiti se na tok i osetiti milinu, zadovoljstvo, sreću. I živeti svoju formu, ja – originalna, jedinstvena pojava života. Nije dovoljno zaboraviti se, zaokupiti um nečim, to opet znači zaborav. Ali se možemo izraziti kroz bilo koju aktivnost, mogućnosti je bezbroj! Izraziti i ospoljiti svoju originalnu pojavu, sebi najbližim sredstvima. Kroz bilo kakvo iskustvo je moguće izbiti i priključiti se, nekad se dešava da nas samo iskustvo katapultira u životni tok, ako smo u njemu svim srcem. Kao da smo bačeni za tren u raj, to je takav osećaj. Ali da bi živeli sjedinjeni sa životom u dubokom smislu te reči i bili svaki tren u tome potrebno je da budemo prisutni!, da se borimo kao lavovi za sebe…

Kultivisanje sistema!!!
Um, srce, energija, telo ujedinjeni…
Živimo u programibilnom polju. Na nas, naše energetske sisteme se može uticati. Tako da ozbiljno možemo sebi uništiti život (ako nas neko već nije preduhitrio 😊) vezujući se za destruktivne programe. Na koje se navezuju drugi slični programi i u tom začaranom krugu život se pretvara u pakao, umesto da ga tretiramo kao predivan dar.
Tokom prakse srećem ljude sa identičnim programima!!! Šta to znači? Potpuno različiti ljudi imaju identične manifestacije bolestog stanja, ponašanje, akcije, misli… Živimo u programibilnom polju u kome možemo pokupiti programe kao viruse!!!

Primer iz prakse. Radi se o osobi ženskog pola. Koja ima neverovatno pojačanu potrebu za posedovanjem muškarca, tj.za popunjavanjem emotivne praznine unutar sebe, koja je nastala zbog izostajanja muške figure, oca, koji je bio udaljen fizički tokom odrastanja. Emocije je vezala za seks i njena lična drama je stalna potreba za pažnjom muškarca. Pošto nije imala uticaj muškog principa, tj uvek je bio distanciran i nedostupan, ona bira emotivno rezervisanije muškarce i drama ide u krug. Red histerija, zahtevanja, grebanja da se prodre do muškarca, red seksa, red odbijanja, red plakanja i u krug. Stvorio se pakao i za nju i za sve oko nje. Kad kažem grebanje mislim bukvalno jer su se na energetskom telu muškarca videle ozbiljne brazde. Osim toga je osećao neverovatan umor zbog velikog odliva energije, a dalje slede nekakve fizičke smetnje itd, da ne govorim o telesnim, emotivnim i psihičkim posledicama za oboje. Dakle jedan neverovatan pakao zbog relativno sitnog problema.
Da se razumemo ja nisam zagovornik novog koncepta duhovnosti u kome čovek sve može sam da popravi. Daleko od toga, govorim iz ličnog iskustva. Ovo je iz mojih očiju zaista mali problem, nadomestiti nekome energetski, emotivnu čauru, koju je zbog netipičnih uslova odrastanja izgubila i time joj nadomestiti potrebu za muškom pažnjom…Ali iz percepcije te osobe govorimo o strašnom problemu, zbog koga je ceo život odbijana i sada već iskrivljena. Oko tog problema se nadgradila još gomila drugih, tako da već govorimo o ozbiljnom životnom paklu.
Ovakvi problemi postaju jači od nas samih, čini se da nema izlaza. Kulitivisanje sistema, održavanje sistema, umivanje, čišćenje je neophodno. Pa počnite; ako već nemate praksu sa nekim ko radi na vama, na ovako suptilnom nivou; da osvešćujete svoje probleme, ne vezujući ceo život za njih. I to je mnogo posla! Tako da je zona zdravlja fikcija za ovakvu postavku stvari, stanje čoveka danas je bolest! Iz moje perspektive je to sve rešivo uz primenu pravilnog vaspitanja i usmerenja u pravo znanje o tome ko smo i gde živimo, uz jedno sveopšte kultivisanje sistema, uma, tela, srca, energije… Umesto da odnosi budu prelepi, sa ljubavlju, koja je nažalost nedostupna. To je jedna prelepa sila, koja u ljudskom svetu postaje nešto stravično! Borba za prevlast, hranjenje, opstanak i zadovoljavanje potreba… su popunili mesto  slobode, lepote, uživanja… Tako da umesto slobodnih, prelepih ljudi dobijamo najmanje dve unakažene, zavisne, iskrivljenje i obolele pojave.

(више…)