Jedini istinki poznat osećaj čoveku jeste strah. Čudno zvuči, ali kad bi čovek bio iskren ka sebi shvatio bi da je to istina. Nisam bila svesna svojih strahova dok nisam zaista počela da ronim po njima. Strah od samoće, egzistencije, odnosa…
Mislila sam da to imaju samo deca. Ja sam velika. Nemam ja to. Prevazišla sam dečije bolesti. Prošla sam mnogo u životu, bila svuda, upoznala mnogo ljudi. Ja se ne bojim! Čudo jedno koliko čovek zapravo ne poznaje sebe. Nepriznavanje postojanja straha ne znači po automatizmu da ga i nema. Leži duboko u nama i čini da pravimo grešku za greškom.
Svaki čovek misli da ga čini njegova porodica, prijatelji , posao kojim se bavi. Zapravo retko ko sebe poznaje. Zašto pravi iznova i iznova iste poteze? Da li to uopšte primećuje? Ubaci se u svet gde zna kako će da funkcioniše i misli da se popeo na najviši vrh. Nažalost nije tako. Zapravo sve vreme juri svoj rep. Ta igra može da traje ceo život.
Sećam se svog prvog osvešćivanja na temu straha. Gurnuta sam u to bez ikakve najave i svesti o tome šta će mi se desiti. Isprva sam poricala da imam problem, jer ja se ničega ne plašim i nemam strahova. Naivno. Nakon toga sam danima razmišljala o tome. Da li se ja plašim? Neeee. Možda malo. Neeee, nemoguće. Usađen mi je crv sumnje u moj savršen sistem funkcionisanja. Kao kad vam neko usadi dobru ideju koja se vremenom rasplamsava. Nakon određene mentalne borbe sa samom sobom, stidno dolazim do priznavanja. Imam problem. Panika. Šta da radim? Kako da rešim? Da li je moguće? Padam u krevet, temperatura 39 stepeni. Progorevanje. Izgubila sam kontrolu nad sobom. Dok ležim imam hiljadu misli koje me uhode, svađam se sa sobom, bojim se. Strah me potpuno obuzeo. Propadam u sopstveni ambis. Mene niko ne razume, mislim u sebi. Nisam sposobna da funkcionišem kao do sada. A kako ću od sada? Dugo sam mislila da mi nema spasa. Bila sam potpuno polomljena. Naterala sam sebe da ustanem. Kao da ponovo prohodavam, boli telo. Tu je bio samo početak…
Strahova je bilo mnogo…
Shvatila sam da ukoliko ne zasučem rukave neću nikada ni osetiti istinsku sreću, onu koja oblije svaki atom, jer kako će sreća doći do mene od toliko prepreka.