Čovek ima prirodnu potrebu ka božanskom, ne samo potrebu nego i mesto u svom sistemu za ljubav ka višoj sili. To se ogleda kao potreba da se pripada, prinosi, obožava… Uglavnom to mesto, umesto ljubavi ka višem, zauzme neki idol. Žena se na taj način preda običnom muškarcu npr. Daću takav primer pošto u našoj novijoj kulturi ne postoji obožavanje ženskih božanstava pa stoga muškarci većinom nemaju taj odnos ka ženi, osim ako nije majka. Pošto su hrišćanski kodovi u narodu takvi da postoji Bog i postoji Majka, sličnu zamenu teza vidjam kod muškaraca kojima su majke idoli.
Dakle žena postavi muškarca na mesto Boga. Kroz rad se susrećem sa masom ovakvih primera. Međutim taj Bog je konačan, propadljiv, ograničen, strog, pun ega i ne uzvraća joj ljubav, širinu, silu, nadahnuće koju bi joj božanska sila uzvratila i uvećala stostruko. Žena počinje da se zatvara, da zaključava delove sebe smatrajući da su nedostojni jer se ne dopadaju njenom idolu. Živi život svog idola potpuno bačena u njegovu senku. Prolaze godine njena ljubav se potrošila, ona je izgubila sebe, odnos je postao nepodnosljivo hladan i neljudski. Više ne može ni da pristupi svojim delovima.
Idol ne može da zameni mesto ljubavi, idolu može samo da se robuje. On nije nosilac sile svevišnjeg koja je ljubav. Takvi odnosi su jalovi. Ljudi zavezani na pogrešnim mestima, tačnije zaključani, daleko od sebe. Kad krenemo u proces otkljucavanja svih tih potisnutih, unakaženih delova, kad počnemo da isceljujemo telo i dušu od torture, ljudi procvetaju. Kako? Oslobađaju se iz tvrde forme u kojoj su živeli sakriveni. Ta forma je zapravo slika o sebi. Kada se uruši jedna forma na njeno mesto će doći druga bliža suštini, kad i ona završi funkciju na njeno mesto će doći sledeća itd. Čovek se premeće iz smrti u život po ciklusima i tu leži shvatanje pojma slobode. Nije sloboda neka ultimativna otkačenost od svega što postoji, to je možda smrt fizičkog tela. Sloboda na ovoj našoj ravni je u transformaciji, u iznalaženju novih formi za život kroz umiranje starih. Na taj način čovek cveta, oslobađa se svih krutih, jalovih formi i kreće se u dinamici sile života, sve bliži svojoj istinskoj prirodi. Prolazi male smrti i mala rođenja gotovo istovremeno. Dok diše čovek bi trebao da se kreće i transformiše i dostiže božansko, ljubav.