Da li smo kadri da zaronimo u iskustvo do kraja? Za to nam ne treba saglasnost okoline, niti odobrenje bliskih osoba. Čemu? Svako iskustvo je neponovljivo. A ako nađete nekoga ko vas razume, a ne usmerava i ne osudjuje, pri tom vas i ne stavlja u kalup da bi lakše funkcionisao sa sebi poznatim, možete reći da ste imali ogromnu sreću u životu. Čudo se desilo!?!
Priča mi jedna žena da joj je neko posle dosta godina dobacio da je „dobra riba“. Njena reakcija na to je bila „Vauuuu“. Koliko se nama ništa ne dešava u životima kad je to događaj. Nekako, mi zapravo sakupljamo mrvice sa platforme života. Prolazimo pored svega žmureći, a i kad nas zadesi nešto duboko i intenzivno, nešto što nas protrese iz učmalosti, prva reakcija je beg ili ne daj bože odlaganje… e sutra ću majke mi da mislim o tome…i svakog dana svog života ću da rekapituliram tu jednu veliku stvar koja me je strefila i od koje sam se okrenula. Uh! Pa ću je analizirati u glavi do besmisla… a jel moglo ovako ili onako… bla bla… nije moglo i nije trebalo. Bila sam nespremna za to iskustvo, idem dalje.
Ne postoji recept za produbljivanje iskustva. Postoji hrabrost, drskost da se usudimo da iživljavamo potrebe, da ostvarujemo želje, da pratimo instinkte u ovoj džungli…Život vuče i ne prestaje da vuče… Pa okaljaj se, pogreši, ne oklevaj, idi ka…nemaj straha! Ne propuštaj ništa! Reaguj u pravi čas! Čemu sve osrednje, sigurno i dosadno.