Homosapijens se toliko čuva od života da se pitam ima li nade da se ljudi puste bez straha u proživljavanje odnosa. Uglavnom nas vezuju patologije. Toliko je primera koji potvrđuju ovo. Duboka intima i predaja drugom je gotovo nedostižna iz stanja večite samoodbrane. Većina funkcioniše na prva tri centra, koja se razvijaju do pete godine života, dakle na veoma infantilnom nivou.
Često me pitaju zašto su sve velike ljubavi nesrećne, pa rekla bih upravo jer ljubav zatiče infantilne individue, potpuno nespremne za veličinu takvog iskustva. Ljubav je dostižna na višim stadijumima duhovnog razvoja. Kod većine srčani centar ne funkcioniše. Otvoren srčani centar donosi osećaj za druge ljude, za druge oblike života, budi se svest o zajedništvu, prevazilazi infantilna sebičnost, bahatost i čine se akcije za poboljšanje života oko nas, bar u neposrednoj okolini. Iz ovog stadijuma smo već u stanju da obratimo pažnju na drugo ljudsko biće i da malo pogledamo iznad svojih ličnih potreba. U stanju smo i da pokažemo određenu zrelost u odnosima.
Kada je reč o odnosima, uglavnom se susrećem kod ljudi sa porivom za zadovoljavanjem ličnih potreba najnižeg oblika i borbom za zadovoljenje tih potreba tj. za prevagu u ringu. Pobednik je onaj koji se manje da, koji što manje oseća, koji nije povređen. Povređen? Potpuno fiktivan osećaj. Povređen je samo ego… tamo neka slika o sebi, o svom liku i delu…
Apsolutno smo superiorni kada se damo bez ostatka, kad udjemo duboko u iskustvo. Pa zato smo živi. Ne plašite se iskustva. Plašite se nedostatka istog. Velika, puna, duboka osećanja se kriju iza takvih iskustava, dubokog poniranja u život. Ništa veliko i pametno nije proizašlo iz sigurnosti, lažne zone komfora, dosadne normalnosti, beskonačnog niza izgovora i traženju krivaca unaokolo. Prepustite se bujici života. Nemate šta da izgubite !?!