Funkcionišemo uglavnom do vrata, zarobljeni u nekakve mentalne koncepte, ne obraćajući pažnju na stanje tela. Pogledajte kako je kod dece telo živo, budno, sve do određenog doba u kome um preuzima vodeću ulogu.
Tela su nam robotizovana, arčimo ih, zanemarujemo, blokiramo, trujemo, iscrpljujemo…
Odnos prema telu nam je gori nego odnos robovlasnika nad robom.
Zanemarujemo njegove potpuno prirodne i zdrave potrebe.
Počevši od toga da ne obavljamo osnovne fiziološke potrebe koje su mu neophodne ni na vreme koje odgovara telu… Ne idemo u wc na vreme nego odlažemo ili ne jedemo kad smo gladni ili ne spavamo kad nam se spava itd. Do toga da mu uopšte ne ugadjamo, ne volimo ga, ne činimo mu, ne slušamo ga… potpuno smo gluvi za njegove potrebe od buke uma.
Pakujemo se u ormare, zazidjujemo se živi, umesto da prihvatimo da je telo jedan veoma moćan generator energije i još mnogo više… da njegovim blokiranjem na bilo koji način, kočimo i energiju, koja nas spaja sa životom, da teče nesmetano. To da li vam nešto ide ili stoji u životu zavisi od protoka energije kroz određene regije u telu. Džaba vam mašina za odradjivanje zadataka, ako ne koristite njegov puni potencijal. Džaba noge ako ne znamo da plešemo.
Izmišljamo bolesti puni smo hipohondrije. Na kraju se stvarno razboljevamo ne umejući da razrešimo situacije u kojima smo se našli.
Većina se stidi svog tela,
puni smo samoprekorevanja. Stalno neko samomučenje, nezadovoljstvo, uskraćivanje, trpljenje…
Mnoge žene mi govore da nemaju potrebu za seksom, al o tome posebno kasnije.
Identifikacija sa umom je kod mnogih potpuna i veoma koči spoznaju. Ne možemo pristupati parcijalno problemu ili živeti samo kroz jedan segment energetskog sistema čoveka. Mi smo deo celine i celina. Sve je energija.
Ajde da krenemo od drugačijeg odnosa prema sopstvenom telu pa lagano dalje u osvetljavanje celine.
Sve nam je dato da učestvujemo u protoku energije i kreaciji života, a gotovo niko zapravo to ne koristi.