Kroz rad sa ljudima nailazim na jednu specifičnu pojavu, koju ću predstaviti kroz sliku, beli miš koji se vrti u točku ogromnog satnog mehanizma. Da li je ovo implant mehanizam uz pomoć koga padamo u zaborav?
Ako obratite pažnju na odrastanje shvatićete da ste od malih nogu u mehanizmu, kao miš u točku. Moram ovo tad i tad i tako svaki dan…tik-tak… vremenom padate u sve dublji i dublji san. Potpuno uronite u zaborav o svom poreklu, o mogućnostima, o potencijalu… Bukvalno vas goni nešto sa strane, nešto sa čim se mirite, nešto što zovete životom, svakodnevna borba za egzistenciju postaje agonija puna stresa. Vremenom otupljujete, gubi se radost iz vas i postajete šraf jednog šireg mehanizma.
Posle nekog vremena zadese vas loše okolnosti (bolesti, loši odnosi, nesreća, muka, beda…) i ako ste dovoljno otvoreni da shvatite viši smisao onoga što vam se dogadja, uspećete da se trgnete, osetićete impuls iz dubine sna. I počećete da tražite izlaz, ako ste dovoljno jaki, jer je vreme već uzelo maha i elana za borbu gotovo i da nema.
Ono što će uz rad na sebi, uz ozbiljnu borbu, uz povećanje svesti, uz plići san, zameniti mesto mehanizmu je prirodni ritam suštine. Ne znači da ćete biti van reda i sistema nego znači da ćete se kretati kroz život u svom prirodnom ritmu. Taj prirodan ritam je razrušen jako rano kod svakog, zapravo možda nikad nije ni postojao. U prirodnom ritmu sve se dešava i sve se stiže i sve se slaže kao muzika. Ustajete ujutro raspoloženi, obavljate obaveze bez presije. Asfalt, vazduh, ljudi, zgrade, drvece, ptice, vi…kad izadjete iz kuće NIŠTA vam ne pravi otpor. Apsolutno ništa ne stoji između vas i vibracija oko vas. One mogu biti tiše, jače, da proizvode u vama i oko vas razne emocije, dogadjaje, stanja… Ali to nema veze, vi surfujete i na jačim vibracionim talasima jer ste unutar ritma života. Ne postoji ultimativna zaštita od bede ljudske egzistencije. Ideja o kolektivnom budjenju ljudi i nekakvom drugačijem svetu je utopija. Postoji unutrašnje pomeranje svakog od nas. Napredak je ako samo jedan čovek udje u ritam, jer na nivou celine on pokazuje da je moguće živeti drugačije.