Kad krenemo da se bavimo sobom, to je zapravo ulazak u dubinu. Ljudi žive na površini uglavnom, čak nije obuhvaćen ni pun 3d potencijal. Dubina kao da ne postoji. A da ne govorim o celokupnom bogatstvu iskustva van 3d matriksa…
Dubina počinje da se otvara tamo gde nastane neki problem koji je sredstvima sa površine nerešiv pa čovek iznalazi neka druga rešenja.
Dubina nije psihološka, niti filozofska kategorija, već duhovna. Ne može se obuhvatiti mentalom. Mi smo zapravo prepuni sadržaja kojeg nismo ni svesni. Kad se zaroni počinje kretanje po okeanu sile. Naizgled, po gustoj tami, ali kad se upali svetlo, kad se uhvati SAD, to je sve i ništa istovremeno… puno iskustvo, pun krug…
Kad krenemo na duhovni put, na traženje smisla i bavljenje sobom po dubini, imamo zapravo dva pravca, horizontalni i vertikalni, a dubina je tačka preseka.
Objasniću, ako čovek ode samo po vertikali, on zanemaruje telo i njegove potrebe ili bolje rečeno svodi telo na nivo održivosti. Ulazi u meditativna stanja tražeći i upijajući lepotu stanja, spasavajući sebe iz života kakvog ga znamo. Takav čovek je prozračan telesno, deluje svetlo, al to je izmeštanje u lepši san, putem ozbiljnog odricanja. Jeste sve deluje lepše čovek je savladao nagone, jede i pije minimalno, za seksom skoro više i da nema potrebu, translirao se u neku drugu realnost, u plutajući oblak iznad Zemaljske prašine.
Sa druge strane horizontalni put je put po blatu, prašini, zapravo trka, borba za život, preživljavanje. Tu se ljudi troše, posive, pokvare, iskrive, ogrube, zatvore…
A dubina, dubina je tačka u centru. Kad se ide jednim ili drugim putem ne postiže se dubina.
U najboljem slučaju iz ovog puta tj. kretanja u oba smera istovremeno, će se razviti ratnik, neko ko je savladao veštine preživljavanja na površini i neko ko je svoje telo ojačao u tom procesu, a opet mu je dostupna energija polja sile. Poznaje svet i ispred i iza ogledala. Nema ništa romansirano u dejstvu sile i kretanju po dubinama. Priroda sile je za ljudske pojmove surova. Upravo ulepšavanje stvarnosti ili beg nas oslabljuju, ne razvijamo veštine i ne upoznajemo sebe na način da duboko razumemo ljudsku sklopku u široj slici.
U ronjenju po dubinama ima punoće, ukusa života, dubokog razumevanja postojanja, sebe; slobodnijeg, neposrednijeg kretanja kroz život. U dubini se kriju uzroci problema svih vrsta, ceo spektar uzročnika bolesti, stanja, nesreće, depresija; kriju se odgovori na sva pitanja o ličnom životu, a i šire… na sve što pogadja jednog čoveka i njegov život.
Idemo dalje, dubinom se postiže duboko, neromansirano razumevanje o povezanosti svega, o iluziji matriksa, o nepostojanju protoka vremena kakvog ga mi znamo, o univerzumu u jedoj tački, o sili… Može se ući u sferu iza pojavnog…
Sve zavisi od pojedinca i od toga koliko je spreman da ide duboko.
Ljudi me pitaju često u čemu je poenta? Pa evo, uz moju pomoć imaju pristup polju sile, kroz rad ih uvodim u dubinu. Pre nego što su došli život im je bio više smrt nego život, tj nekako je bio statičan, automatizovan, prepun problema, retko se nešto neočekivano dešavalo. Onda su uvedeni u polje sile i život je postao dinamičan, bogatiji, ispunjeniji, nešto je počelo da se dogadja, oni su ispunjeniji, življi. A zamislite da je svaki sekund života NEŠTO, ne samo protok vremena, živite svaki sekund u punoći, samo zamislite to bogatstvo!!! Svaki sekund života ispunjen! Za sada ja uvodim ljude u polje sile, ali ih i obučavam da to rade sami, da rone po svom potencijalu, potencijalu celokupnog života. Eto neke poente: živeti!