Na klackalici života niko nije stalno „gore“ ili „dole“. Svako novo „dole“ neminovno otkine deo nas. Nekada su to mrvice a nekada veliki komadi i svako se krpi kako zna i ume. Najčesce samo potiskujemo. Prvo probleme a onda i sebe.
I kada mi se učinilo da sam predugo „dole“, da glava ne može vise i da ce eksplodirati pobunilo se moje telo. Na 6 meseci menjali su se simptomi a ja sam uredno išla po lekarima tražeći dijagnozu a sa njom i lek. Tada nisam shvatala da su to samo signali i da sam JA ta koju pokušavam da nadjem, ali na pogrešnim mestima.
Neko je rekao da možete da upoznate hiljade ljudi a da niko ne dopre do vas a onda upoznate jednu osobu i promeni vas. Tamara je već pri prvom susretu videla dublje i znala više i tako zadobila moje poverenje. Zbog toga nisam osećala strah kada smo počele da kopamo, lomimo, rusimo, gradimo… već olakšanje i radosno iščekivanje svakog sledećeg susreta. Od tada sam na putu koji sam po sebi, svakim novim korakom popunjava prazninu i daje odgovore za koje nisam verovala da ću ikada dobiti.
Iskreno, put je sve samo ne lak ali pomaže osećaj da je jedini pravi i da nema vise nazad…
